"Harold i Mod"|, tekst Kolin Higins, režija Milan Karadžić, Beogradsko dramsko pozorište

Harold i Mod je suptilno scensko tumačenje poznate crnohumorne, ali i sentimentalne priče o ljubavi između buntovnog mladića Harolda i ekscentrične starije žene Mod. Harold se svojim bizarnim ponašanjem buni protiv autoriteta, roditeljskog vaspitanja, sterilnosti i konvencionalnosti sistema. Ova predstava uspešno zabavlja, ali i provocira publiku, zahvaljujući finoj iščašenosti njenog crnog humora i doslednoj stilizaciji u oblikovanju likova.

Ana Tasić
Selektor festivala, teatrolog i pozorišni kritičar

Колин Хигинс ХАРОЛД И МОД Режија: Милан Караџић Мод Милена Дравић Харолд Петар Бенчина Г-ђа Чејзн Весна Чипчић Мари-собарица Ивана Николић Доктор Љубомир Бандовић Свештеник Слободан Ћустић Инспектор Бернард Драган Петровић - Пеле Баштован Бора Ненић Силвија Јелисавета Орашанин Роз Данина Јефтић Ненси Нађа Маршићевић Допл-инспекторов помоћник Матеја Поповић

Сценографија Герослав Зарић Драматург Милена Деполо Костимограф Јелена Стокућа Композитор Зоран Ерић Сценски говор Др. Љиљана Мркић Поповић Специјални ефекти Томислав Маги Организатор Срђан Обреновић Инспицијент Јована Матић Шаптач Јелена Самарџић Продукција БДП

О ПИСЦУ, О КОМАДУ

Колин Хигинс (1944-1988.), амерички сценариста, глумац, редитељ и продуцент прославио се црнохуморном комедијом „Харолд и Мод“, те остао забележен у историји кинематографије, мада ни једним другим, својим остварењем није поновио успех ове приче. Првобитну, получасовну верзију сценарија „Харолд и Мод“, Хигинс је написао 1967. као финални рад на мастер студијама креативног писања на УЦЛА. Целовечерњи филм у режији Хола Ешбија приказан је 1971, потом је објављен истоимени роман (1971.), да би уследиле француска ТВ адаптација коју је режирао Жан Клод Каријер (1978.), као и многобројне позоришне верзије широм света.
Снимљен у ери великих остварења као што су „Дипломац“, „Бони и Клајд“, „Розмерина беба“, „Поноћни каубој“, „Панклена поморанџа“, „Харолд и Мод“ је до данас сачувао популарност, готово култни статус, код публике, али и стручне јавности. Забележен је у америчком Националном филмском регистру као дело од значаја, а често се налази на различитом топ листама. Тако, на пример, заузима 45. место на листи најсмешнијих комедија свих времена Америчког филмског института.
Премијера представе „Харолд и Мод“одиграна је у Београдском драмском позоришту два месеца после извођења на Бродвеју, 23.марта 1980. године у режији Паола Мађелија. У главним улогама били су Татјана Лукјанова (Мод), Милан Ерак (Харолд), Жижа Стојановић (госпођа Чејзн). После смрти Милана Ерака, Харолда је играо Слободан Бештић, а представа је била на репертоару до 2003. када је преминула Татјана Лукјанова.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Најтачнија одредница за моје виђење комада „Харолд и Мод“ је – реалистичка бајка. Бајка, јер се однекуда појавила вила и излечила дечака. Реалистичка, јер таквих вила ипак има свуда око нас, само их треба видети. Оне су присутне у виду једног животног принципа, једног погледа на свет, који се данас, истина, ретко среће. Живећи животе пуне стега, норми, хистерије, животе без правих емоција и комуникације, ми заборављамо једну важну вештину: Лепоту живљења. Заборављамо, такође, на вредност праве љубави, онакве какву је Мод открила Харолду. Љубав која је неоптерећена и која не оптерећује.

Милан Караџић –

ИЗ ДРАМАТУРШКЕ БЕЛЕШКЕ

Харолд је мушкарац, а Мод је жена. Харолд је најмлађи лик у комаду, а Мод најстарији. Ипак, међу њима постоји много више сличности него разлика... За почетак, обоје су опседнути смрћу. За Харолда, лажна самоубиства су једини начин да привуче пажњу своје мајке, а смрт једино што доказује да је заправо жив. За Мод, смрт је оно за шта се припрема, следећи логичан корак у њеном животу, не одлазак, већ прелазак на неко друго место. Њих двоје се упознају на гробљу. Помно проучавајући смрт, они заједно славе живот.
Сваки сусрет Харолда и Мод са другим ликовима у комаду представља прави судар светова. Док Харолд и Мод уживају у сваком тренутку, придајући му значај и учећи из њега, остатак света је опседнут неким сасвим споредним вредностима, и читава њихова егзистенција своди се на поступање „по правилима службе“.
Иако је у реалном свету немогуће живети непоштујући правила, Мод ће нас подсетити да ипак с времена на време можемо да застанемо, удахнемо и размислимо где се налазимо. Јер, константно јурећи за животом, ми заправо пропуштамо његов велики део.

Милена Деполо –

Милан Караџић (рођен 1956. године у Никшићу) дипломирао је позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јефтића на ФДУ у Београду, 1986. године, представом „Дон Жуан“ у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у позоришту Бошко Буха. У матичном позоришту режирао је преко двадесет пет представа за децу (избор: “Успавана лепотица”; “Царев заточник”; “Василиса Прекрасна”; “Мачор у чизмама”; “Снежна краљица”; “Три мускетара”; Лепотица и звер; “Шаргор”; “Пинокио”; “Снежана и седам патуљака”, “Мала сирена”, “Петар Пан”), и представу “Укроћена горопад”, на вечерњој – Сцени код Коња. Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака Пинокио (“Баш Челик”), у Народном позоришту (“Говорна мана”; “Сузе су ОК”), у Атељеу 212 (“Пег, срце моје”; “Турнеја”; “М(ј)ешовити брак”; “Егзибициониста”), у Београдском драмском позоришту (“Супарници”; “Фредерик”; “Вила Сашино”; “Трансилванија”), у Звездара театру (“Анђела”; ”Тре сореле”), у Позоришту на Теразијама (“Парадокс”). Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду (“Поп Ћира и поп Спира”), у Народном позоришту у Нишу (“Ожалошћена породица”; “Укроћена Горопад”), у Црногорском народном позоришту (“Школа за жене”), у Градском позоришту у Подгорици (“Новела од љубави”; “Женидба краља Вукашина”; “Заувјек твој”; “Ненаграђени љубавни труд”), у Центру за културу у Тивту (Бокешка трилогија – “Бокешки Д-молл”; “Иноминато”; “Бетула у малу валу”), у Краљевском позоришту „Зетски дом“ у Цетињу (“Чаробњак”). Режирао је и у позориштима у Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару, итд. За телевизију је режирао серије: “Ожалошћена породица” (РТС,1989.), “М(ј)ешовити брак” (2003. – 2007.), “Премијер” (2007.), “Паре или живот” (2009.) на основу које је настао и играни филм (ТВ ПИНК). Режирао је и филм “Промени ме” (2007.) Освојио је две Стеријине награде, награду Бојан Ступица, награду Ардалион за режију на ужичком Југословенском позоришном фестивалу, награду Гита Предић за режију у позоришту Бошко Буха, награду Јоаким Вујић, више награда на Фестивалима позоришта за ђецу у Котору, награду на фестивалу Вршачка позоришна јесен, итд.