Копродукција Драме Српског народног позоришта и агенције „СТРАДА“ – Нови Сад

Душан Ковачевић
Урнебесна трагедија

Режија: Маја Гргић
Композитор и дизајн звука: Дејан Бркић
Сценограф: Жељко Пишкорић
Костимограф: Марина Сремац
Сценски покрет: Иста Степанов Павловић
Лектор: Дејан Средојевић

Мајстор светла: Мирко Чеман
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац

Играју:
Невен: Марија Меденица
Милан: Миодраг Петровић
Ружа: Александра И. Плескоњић
Коста: Душан Јакишић
Јулка: Тијана Максимовић
Рајна: Мирјана Гардиновачки
Василије: Mихаило Јанкетић
Доктор: Никола Ивачков
Полицајац: Драган Којић

Продуцент: Елизабета Фабри
Инспицијент: Мирјана Радованов
Суфлер: Срђан Стојновић

Премијера: 6. oктобар 2011, сцена „Пера Добриновић“.

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ

Драмски писац, сценариста, редитељ, рођен је 1948. Дипломирао је на одсеку драматургије на Академији за позориште, филм, радио и ТВ 1973. Исте године постаје члан Удружења књижевника Србије. Ради као драматург Драмског програма ТВ Београд (1973–1978), доцент на Факултету драмских уметности у Београду (1986–1988). Од 1998. директор је Звездара театра. Године 2000. изабран је за дописног члана САНУ. Године 2005/2006. био је амбасадор СЦГ у Португалији.
Драме: Маратонци трче почасни круг (1973; Стеријина награда града Вршца за савремену комедију), Радован Трећи (1973), Шта је то у људском бићу што га води према пићу (1976), Пролеће у јануару (1977), Свемирски змај (дело за децу у стиху,  1977), Лимунација на селу (1978), Сабирни центар (1982), Балкански шпијун (1983; Стеријина награда за текст), Свети Георгије убива аждаху (1986; Стеријина награда за текст), Клаустрофобична комедија (1987; Стеријина награда за савремену комедију), Професионалац (1990), Урнебесна трагедија (1991), Лари Томпсон – трагедија једне младости (1996), Контејнер са пет звездица (1999), Доктор Шустер (2001; Стеријина награда за текст), Динар по динар (2005), Генерална проба самоубиства (2008), Живот у тесним ципелама (2011).
Драме Душана Ковачевића изведене су у позориштима у Европи, Сједињеним Државама, Канади, Аргентини, Ирану, Турској, Новом Зеланду... а преведене су на више од двадесет језика. Само у београдским професионалним позориштима одиграно је више од 2500 представа по његовим текстовима. Већина његових драма доживела је бројна видео-издања.
Филмски сценарији: Бештије (1976), Посебан третман (1978), Ко то тамо пева (1980), Маратонци (1981), Балкански шпијун (1984), Сабирни центар (1990), Подземље / Ундерграунд (1995), Урнебесна трагедија (1995), Професионалац (2003), Свети Георгије убива аждаху (2007).
ТВ драме и оригинални сценарији: Повратак лопова (1974), Двособна кафана (1975), Звездана прашина (1976).
ТВ серије: Чардак и на небу и на земљи (1976), Била једном једна земља (1995).
Радио-драме: 828 километара северно од прве вароши (1970), Био човек (1970).
Романи: Била једном једна земља (1995), 20 српских подела (Срба на Србе), Меда пева блуз (2004).
Награде: Лауреат је многих професионалних, позоришних и филмских награда у земљи и иностранству: „Милош Црњански“, Октобарска награда Београда, две Златне арене на филмским фестивалима у Пули, „Стјепан Митров Љубиша“, Град театар Будва, Златна палма на Канском фестивалу (Подземље), Стеријина награда за животно дело, „Вјекослав Афрић“ за најбоље остварење на подручју филмске уметности, „Бранко Ћопић“ (два пута),  „Јоаким Вујић“ за допринос развоју позоришне уметности у Србији, „Тодор Манојловић“ за модерни уметнички сензибилитет, Гран при за сценарио (Балкански шпијун, Професионалац) на Филмском фестивалу у Монтреалу, награда жирија критике за најбољи филм – ФИПРЕСЦИ Монтреал (Професионалац), најбољи сценарио и најбољи филм на Међународном фестивалу у Вијаређу (Професионалац), сценарио за Професионалца номинован међу шест најбољих европских сценарија за 2003. од стране ЕФА у Берлину, Чаплинова награда у Вевеју (Ко то тамо пева), Прва награда на ТВ фестивалу у Кану, Златна палма на Канском фестивалу (Подземље),  награде филмских фестивала у Валенсији, Марсеју, Бечу, Немачкој, Чешкој, Словачкој, Пољској... Ко то тамо пева проглашен је за најбољи филм YU кинематографије настао од 1945. до 1995.

На сцени Српског народног позоришта игране су његове драме: Балкански шпијун (режија: Славенко Салетовић, 1983); Свети Георгије убива аждаху (режија: Егон Савин, 1986); Маратонци трче почасни круг (адаптација и режија: Јагош Марковић, 1996); Балкански шпијун (режија: Владимир Лазић, 2004).

Представа о једној генерацији контаминираној прошлошћу, у сталним неспоразумима, и другој – занемареној, слуђеној, без идентитета. Прича узбудљива и пуна обрта, трагична по догађајима који се преплићу, а урнебесна по начину на који то чини, заошијано, ковачевићевски.

МАЈА ГРГИЋ

Рођена 1985. у Новом Саду. Звање дипломирани редитељ стиче на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Боре Драшковића.
Режирала: представу, кратки филм и радио драму Из досаде, по мотивима истоимене приповетке А. П. Чехова, документарни филм Душа, једночинку Идиот Музе Павлове, радио-драме за децу Гусарски капетан Џон Пиплфокс и Маја Мајушна, представу Породичне приче Биљане Србљановић, кратки играни филм Ослобођење, представу Пех под кровом Павела Кохоута, тв емисију Галерија, дечју представу Палчица Х. К. Андерсена, реситал Видовданска тугованка Добривоја Зечевића, коаутор са Богданом Јанковићем на документарно играном филму о Мирославу Антићу Једна од биографија.
Као асистент редитеља радила на филмовима: Успаванка за дечака и Јесен у мојој улици, као и на представи Painkillers.

Реч редитеља:
Да ли живимо у прошлости или у садашњости, да ли смо у стању да се суочимо с актуелним проблемима, да ли можемо да разлучимо шта су стварни проблеми, да ли можемо да се суочимо и помиримо с истином и реалношћу, али најважније: шта остављамо потомцима у наслеђе?