АТЕЉЕ 212, БЕОГРАД
НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ,
БАЊА ЛУКА
UJVIDEKI SZINHAZ/ НОВОСАДСКО ПОЗОРИШТЕ,
НОВИ САД

МИРОСЛАВ МОМЧИЛОВИЋ
СЕДАМ И ПО

Редитељ: ДАРИЈАН МИХАЈЛОВИЋ

Сценограф: Марија Калабић
Костимограф: Нинела Петровић
Композитор: Марко Грубић
Драматурзи: Kata Gyarmati, Јелена Мијовић, Радмила
Смиљанић
Лектор: Радован Кнежевић, Милорад Телебак
Дизајн светла: Роберт Мајорош
Организатор: Невена Вучковић

1.ГОРДОСТ
Мето – АЛЕКСАНДАР СТОЈКОВИЋ
Биљана – СЛАЂАНА ЗРНИЋ
Кирил – БОРИС ШАВИЈА
Данијела(Off) – НИКОЛИНА ЈЕЛИСАВАЦ

2.СРЕБРОЉУБЉЕ
Аднан – АРОН БАЛАЖ
Кемал – ИШТВАН КЕРЕШИ
Џемила/ Службеница – ЕМИНА ЕЛОР
Муса – ЗОРАН ЦВИЈАНОВИЋ
Бањац – МИЛОШ САМОЛОВ

3.ОЧАЈАЊЕ У ЛЕЊОСТИ
Симке – МАРИНКО МАЏГАЉ
Конда – БОРИС ШАВИЈА
Рајковић – СВЕТИСЛАВ БУЛЕ ГОНЦИЋ
Милица/Учитељица – РУЖИЦА СОКИЋ/ ГОРДАНА МИЛИНОВИЋ/
ИРЕН АБРАХАМ

4.ГНЕВ
Тадија – АРОН БАЛАЖ
Самир – ИШТВАН КЕРЕШИ
Ковиљка – ЕМИНА ЕЛОР
Адам – БОРИС ШАВИЈА
Муса – ЗОРАН ЦВИЈАНОВИЋ
Бањац – МИЛОШ САМОЛОВ
Спахија – ФЕЂА СТОЈАНОВИЋ

5.НЕУМЕРЕНОСТ У ЈЕЛУ И ПИЋУ
Дубравка – НИКОЛИНА ЈЕЛИСАВАЦ
Хрвоје – АЛЕКСАНДАР СТОЈКОВИЋ
Новинарка – СЛАЂАНА ЗРНИЋ
Дојчин Тутинац – МАРИНКО МАЏГАЉ
Политичар – БОРИС ШАВИЈА
Муса, телохранитељ I – ЗОРАН ЦВИЈАНОВИЋ
Бањац, телохранитељ II– МИЛОШ САМОЛОВ
Конобар – ИШТВАН КЕРЕШИ
Учесници свих осталих прича као Посетиоци изложбе, Конобари...

6.ЗАВИСТ
Муса – ЗОРАН ЦВИЈАНОВИЋ
Бањац – МИЛОШ САМОЛОВ
Буре – МАРИНКО МАЏГАЉ

7.РАЗВРАТ
Јанез – ФЕЂА СТОЈАНОВИЋ
Примож – СВЕТИСЛАВ БУЛЕ ГОНЦИЋ

КРАЉЕВО НОВО ОДЕЛО
Тако је постала Југославија. Било је то време кад је краљ пожелео ново одело и сашију му Југославију. Онда се то одело сашивено по мери тадашњих амбиција и моде, en mode , што би рекли, представило као pret а potre свету, који је,као и све, што је, en mode, аплаузом поздравио ту креацију. Онда је, временом, тело срасло за кожу и постало, као тетоважа из ЈНА, нешто што ћеш тешко скинути, кад моде нестане. Носили смо то одело, деценијама и онда схватили да је временом постало демоде, да немамо више одела које би нас штитило од елемената и одлучили да одело распарамо. Авај. Кад нешто утиснеш у душу и притиснеш на тело довољно дуго, схватиш да то не може тек тако да се откине то јест, скине.У последњим тренуцима Југославије, тај најзначајнији бенд Југе, је певао Југославији да пљуне и запјева, а она није знала да пљује нити да пева, него се парала у односу на то ко је јаче повукао свој део одела. Онда су остале ране, јер је одело срасло за кожу, па је крварила кожа и некако, полако се зацељивала, по неком свом природном принципу. Седам и по, је представа за коју смо мислили да теба да се зове пола осам или 19 и 30, то јест, по тв дневнику, који нам је ваљда остао једина заједничка именица.Сад је ова представа, суштински, антиносталгична, политички некоректна, али истинита, јер нема илузија, нема начина да се, једном распарано одело, опет скроји, јер је крој демоде, претворио се у епоху. Зато у овој представи нема ничег Југословенског, нема ничег заједничког, само поделе, поделе и поделе. Није ти јасно, зашто и како су ови људи живели заједно, није ти јасно зашто је кројач прихватио ту мустру, зашто је правио одело које данас сви гледају као да га се стиде, као дединог зимског капута. А можда је деда, знао више.
Даријан Михајловић