СУМЊИВО ЛИЦЕ

Иво Брешан
Бранислав Нушић

Сумњиво лице

Редитељ Јагош Марковић
Сценограф Јагош Марковић
Костимограф Стефан Савковић
Сценски говор Љиљана Мркић-Поповић
Асистенткиња режије Тара Лазаревић
Асистенти костимографа Сања Манакоски
Ивана Ракић
Организатори Владимир Перишић
Ана Ћурчин

Специјални летећи ефекти Милан Алавања и Мирослав Вучковић
Дизајн светла Светислав Цалић
Мајстор тона Игор Бошковић

Л и ц а:

Јеротије Пантић НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ
Анђа ЈЕЛИСАВЕТА САБЛИЋ
Алекса Жуњић ДРАГАН МИЋАНОВИЋ
Вића РАДОВАН ВУЈОВИЋ
Жика БОЈАН ДИМИТРИЈЕВИЋ
Таса ВЛАСТА ВЕЛИСАВЉЕВИЋ
Милисав НЕБОЈША МИЛОВАНОВИЋ
Газда Миладин ЈАНОШ ТОТ
Марица ЛАНА КАРАКЛАЈИЋ
Ђока АЛЕКСАНДАР РАДОЈИЧИЋ / МИЛАН МАРИЋ
Јоса БОЖИДАР ЗУБЕР

Премијера 9. априла 2012. у 20х, Сцена „Љуба Тадић”
Представа траје 1х 25’
Сумњиво лице је прва велика комедија Бранислава Нушића. Реч је о једном од најпопуларнијих, најкомичнијијх и најсмелијих текстова написаних на српском језику.

Земља се наизглед мењала, обичаји и навике нестајали и настајали, утицаји са истока и запада смењивали се с онима с југа и севера, пролазиле су династије, државна уређења и друштвени системи, мењале се границе и облици власти, а Нушићево проницљиво и сурово ремек-дело о амбицијама и страховима малих паланачких каријериста није престало да засмејава и исмејава Србију.

Представа Јагоша Марковића, с репрезентативном глумачком поделом Југословенског драмског позоришта, уз бриљантни Нушићев хумор на сцену доноси и неизбрисиве слике које се с њим помаљају из чамотно устајалог живота и провинцијалног духа српске свакодневице.

Комад о корумпираној и неспособној власти, Нушић је написао 1887/88. Како наводи редитељ Јагош Марковић: „Без обзира на то када је живео и радио, Нушић је својим делом наш савременик. У душу нас познаје, смеје се и засмејава, а нимало не штеди, напротив...“

Фото: Ненад Петровић

СУМЊИВО ЛИЦЕ У ЈДП 1969. и 1990. године

Нушићево Сумњиво лице је први пут на сцени Југословенског драмског позоришта изведено 28. октобра 1969. године. Представу је режирао Мата Милошевић а глумачка подела је била следећа:

Лица:
Јеротије Пантић Љубиша Јовановић
Анђа Капиталина Ерић
Марица Весна Латингер
Вића Никола Симић
Жика Љуба Тадић
Милосав Мирко Буловић
Таса Милан Ајваз
Ђока Бранко Цвејић
Алекса Жуњић Драгољуб Милосављевић-Гула
Газда Спаса Млађа Веселиновић
Газда Миладин Раде Шпицмилер
Јоца Бранко Миленковић

После више од двадесет година Сумњиво лице поново се нашло на сцени ЈДП-а. Премијера је била 6. децембра 1990. године а режију је потписао Никола Симић који је у првој верзији играо Вићу док је овога пута тумачио лик Јеротија Пантића. Из старе поставе ту су били још Бранко Цвејић, Млађа Веселиновић и Драгољуб Милосављевић Гула. Ево поделе и из 1990. године:

Лица:
Јеротије Пантић Никола Симић
Анђа Радмила Савићевић
Марица Љиљана Међеши
Вића Бранко Цвејић
Жика Предраг Лаковић
Милисав Марко Тодоровић
Таса Жарко Митровић
Ђока Дубравко Јовановић
Алекса Жунић Боривоје Кандић
Газда Спаса Млађа Веселиновић
Газда Миладин Драгољуб Милосављевић-Гула
Јоса Горан Даничић
Риста Стеван Грубић

Драган Мићановић, Бојан Димитријевић и Небојша Глоговац. Фото: Ненад Петровић

ЈАГОШ МАРКОВИЋ

Дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 1987. године у класи проф. Борјане Продановић и Светозара Рапајића. Режирао је више од четрдесет представа међу којима су назначајније: Кате Капуралица (Народно позориште Сомбор), Ромео и Јулија (Вечерња сцена „Бошко Буха“), Комедија забуне (Црногорско народно позориште), Хекуба (Краљевско позориште Зетски дом), Електра (БЕЛЕФ), Црвенкапа (Позориште „Бошко Буха“), Лукреција илити Ждеро (Позориште на Теразијама), Госпођа министарка (Народно позориште), Хасанагиница (Народно позориште), Галеб (ХНК Иван пл. Зајц), Филумена Мартурано (ХНК Иван пл. Зајц), Лукреција о бимо рекли Пожерух (Ријечке летње ноћи), Кристина (Краљевско позориште Драматен), Пепељуга (НП у Београду, Опера), Кармен (опера, ХНК Иван пл. Зајц), Чарапа од сто петљи (Београдско драмско позориште), Зора на истоку (Звездара театар), Свињски отац (Звездара театар)...
У Југословенском драмском позоришту, пре Сумњивог лица, режирао је представе Говорница, Скуп и Богојављанска ноћ. Скуп је гостовао на бројним фестивалима у земљи и региону где је готово увек добијао неку од награда.
Јагош Марковић је добитник више струковних, фестивалских и државних награда од којих се издвајају: Награда „Бојан Ступица“, Стеријина награда, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда за свекупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда „Мића Поповић“, неколико награда „Златни Ћуран“ и „Ардалион“.

ИЗ КРИТИКА

Поштована публико, ствар је прилично јасна, најновија представа ЈДП мора се гледати. Реч је о успелом остварењу коме, као и свакој успелој представи, можемо поставити низ питања, за разлику од неуспешних које трпе само једно – зашто су рађене?
Жељко Јовановић „Капетан Глоговац“, Блиц, 16. април 2012.

Ово је одличан Нушић – каквог давно нисмо имали на престоничким сценама. Ово је и другачији Нушић, мрачнији и рскији, замућен кафкијанском атмосфером и горком меланхолијом, а опет експлозиван у хумору и врцавости.(...) Са себи својственом жестином и енергијом Небојша Глоговац нам доноси једног опаснијег, суровијег и рекло би се много савременијег Јеротија. И остатак ансамбла је успео да од својих епизода начини јасне, пластичне и немилосрдно тачне типове одређеног менталитета. Посебно Радован Вујовић успева, остајући притом урнебесно смешан, да свог Вићу продуби, обогати и учини комплекснијим.(...) Ово је једноставно одлична представа којом се Јагош Марковић, Југословенско драмско позориште, па и сам Нушић, враћају у сам центар позоришних збивања.
Б. Јевтић „Вртоглаво лудило“, НИН, 19. април 2012.

Марковићево Сумњиво лице се прилочно држи датог текста, одступајући једино у дужини (прилагођеној данашњем стрпљењу посетиоца позоришта), па чак упутним сматра јужњачки нагласак протагониста. Оно комично у Јагошевој варијанти иде упоредо са тешким „црнилом“ људске природе. Зато публика излази насмејана само површински, док јој утроба игра од суштинског чемера.
Драгана Николетић „Свевременост корупције и каријеризма“, Економист, 12. април 2012.

Јагош је правећи Сумњиво лице мјесец дана пред поново „пресудне“ изборе у Србији, с правом хтио дирнути у нерв политичке избезумљености у којој ова земља живи данас. Зато му је био потребан, сликовито речено, хистерични „Нушић на кокаину“ и експересивна глума у којој има вулканске напетости и дистанциране ледене гримасе(...) Небојше Глоговца.
Бојан Муњин „Нушић на кокаину“

Улогом Алексе Жуњића, среског шпијуна, Драган Мићановић је у ову лепршаву комедију о мучној ствари, унео неумитни дах савремености и њену језу. Његов Алекса не долази из пређашњег доба, него право из специјалне јединице тајне полиције. Пре него што је ступио на сцену, оставио је негде црвену беретку.
Ово Сумњиво лице, дисциплинована бурлеска (с романтичним крајем), здраво је забавна и забавно интелигентна представа, у којој публика нема разлога да се стиди свог смеха.
Златко Павковић „Дисциплинована бурлеска“, Данас, 12. април 2012.

Појава Алексе Жуњића, среског шпијуна са визит-картом (Драган Мићановић) у његовој хистерично-мачистичко-примитивној епизоди(...) чини Сумњиво лице можда најбољом представом о тренутном стању српског друштва.(...)
Суманути крешчендо представе маестрална је сцена из другог чина у којој Жика, срески судија, у стању делиријум тременса, у изведби сјајног Бојана Димитријевића, има алкохолну алуцинацију.
„Нушић не застарева“, Нови магазин, 12. април 2012.

Реч је о високој извођачкој стилизацији, којом се чак поетизује мука тог мрачног људског талога, али првенствено поцртава његова ендемска изолованост и духовна скрајнутост на место на коме је и бог рекао лаку ноћ. Ова ода наказности оног дела људског бића које служи политици, не би била тако сугестивна и заокружена без врхунских глумаца, на челу са Небојшом Глоговцем у улози Јеротија. Широким дијапазоном расног глумца, Глоговац је створио људско чудовиште без врлине, али толико заносно да бисте га повели кући. Исто се може рећи за љигавог Вићу Радована Вујовића, и за пијаног Жику Бојана Димитријевића, с тим да су сва тројица три различите боје. А шта рећи за ефектну епизоду, Алексу Жунића Драгана Мићановића, истина, мало више настањеног у реалности, на овдашњем асфалту, са капуљачом и бомбама за пасом? Јелисавета Саблић и млада Лана Карајклајић доносе јасан женски принцип у овај мушки свет, који пођеднако чврсто граде и Јанош Тото, Власта Велисављевић, Небојша Милановић, Александар Радојичић и Божидар Зубер. Кафкијански, а безвремени костим Стефана Савковића доприноси универзалности овог Сумњивог лица, опаког, али не мање духовитог и смешног.
Александра Гловацки „Ода наказности“, Вечерње новости, 11. април 2012.

Код Јагоша Марковића у представи Сумњиво лице све се види и осећа. Па када Марица и Ђока појашу бицикл, на крају представе у врху сцене и одлазе, то је као када велики брод упловљава у луку у Фелинијевом филму Амакорд. Амаре и рекордере, волим и сећам се.
Борка Павићевић „Несумњиво лице“, Данас, 11. април 2012.