„Урнебесна трагедија“
Атеље 212, Београд. Текст Душан Ковачевић, режија Марко Манојловић
20.03.2018. године у 20 часова
ДУШАН КОВАЧЕВИЋ
УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА
Редитељ: Марко Манојловић
Асистент редитеља: Патрик Лазић
Сценографкиња: Весна Поповић
Костимограф: Борис Чакширан
Организатока: Јелена Твртковић
Организатор на пракси: Лазар Ненадић
РУЖА – Соња Колачарић
МИЛАН – Бранислав Трифуновић
НЕВЕН – Амар Ћоровић
ЈУЛКА – Катарина Жутић
КОСТА -.Небојша Илић
РАЈНА – Аница Добра
ВАСИЛИЈЕ – Бранимир Брстина
ДОКТОР – Бранислав Зеремски
МИЛИЦИОНЕР – Радомир Николић
У двадесетом веку српски народ је доживео и, ако нам је веровати, преживео шест
ратова. Ми смо сведоци и потомци народа који је страдао у три балканска рата,
два светска и једном "међународном" при крају двадесетог века. Бомбардовање 1999. године било је "награда" за сва страшна страдања у ратовима на страни земаља које су се бориле против
најстрашнијег зла у целокупној историји човечанства. Када сам писао ову драму
са великом сенком горке комедије 1990. године, нисам знао и веровао да нам
предстоје још два рата, трећи балкански и већ поменуто "милосрдно бомбардовање". И сам назив Урнебесна трагедија као поетска метафора претворио се у страшну
и циничну дијагнозу живота на овим нашим трагичним српским просторима.
Какав је то живот? У земљи где је сваких двадесет година рат? Какви су то људи
који ратују са спољним и унутрашним непријатељем без престанка? Шта то наслеђујемо
од предака, ако нам је све материјално у ратовима уништенно? И шта значи генетски
код? Да ли је то метафора за наше карактерне особине везане за породично и
племенско наслеђе, или је то само произвољна дијагноза за понављење прордичних
мана и врлина?
Сва ова питања су вечита, непролазна и на њих немамо прецизан одговор ни ових
дана када се историја као невреме поново приближава нашој земљи и нашим кућама.
У Урнебесној трагедији која је премијерно одиграна у Звездара театру пре 27
година, дечака Невена који је највећа жртва породичног рата, играла је Аница
Добра, једна од наших најбољих глумица друге половине двадесетог века. Данас
у Атељеу, три деценије касније, игра Рајну, жену која је "са
оне стране дуге", улогу Милене Дравић из Звездарине
представе. И овај податак, ова драгоцена чињеница сусрета две велике уметнице
у једном лику, за мене су посебна част и понос.
Атеље 212 је моја родна позоришна кућа у којој су ми одигране прве драме када
сам проходао као драмски писац. И свако извођење неке моје позоришне приче
у Атељеу је заправо повратак кући и најлепшем делу живота, младости.
Душан Ковачевић
„Урнебесна трагедија“ је позоришни комад који је своју праизведбу доживео почетком
деведесетих година, а убрзо потом и своју филмску верзију. Kао и већина драма
Душка Kовачевића, дешава се у нашој, врло препознатљивој, али наопачке изврнутој
стварности у којој поигравање комичним парадоксима између привида и стварности
заиста прелази у урнебесно. Отац, односно деда, народни херој оног рата, ипак
проблематичне прошлости, после година проведених у лудници долази право са
сопствене свадбе и новом младом, такође пацијенткињом установе за ментално
оболеле, у посету својим наследницима. Kум новопеченим младенцима је управо
и њихов доктор који показује више разумевања за ненормалне него за ове нормалне.
Наследници, иако званично без дијагнозе, већ су, притиснути проблемима и својим
нерешеним породичним односима, истрошених живаца и прилично напети, неспремни
за сусрет са болесницима. Ођедном, ова наизглед уобичајена породична прича
у коју су укључени отац, маћеха, њихов доктор, синови, снаје, и најмлађи потомак, дванаестогодишњи
Невен, кроз комичне, духовите, апсурдне па и трагичне ситуације, отвара питања
порекла, генерацијског наслеђа, кривице и идентитета.
Ово је комад у коме нико никог не разуме, па ни себе самог, у коме се не зна
ко је луђи, ови дијагностификовано луди и као такви хоспитализовани, или ови
слободни; комад који се бави и нама и стварношћу у којој се не зна где почињу
зидови установе за ментално оболеле и да ли су луди унутра или, заправо, напољу.
Цео тај урнебесни хаос гледамо очима дечака Невена који покушава да одговори
на питање „Kо сам ја?“