Сумњиво лице

Народно позориште у Београду. Текст Бранислав Нушић, режија Андраш Урбан

23.03.2018. године у 20 часова

 

 

 

 

 

 

Бранислав Нушић
СУМЊИВО ЛИЦЕ
 
Адаптација и режија АНДРАШ УРБАН
Драматург и сарадник редитеља КАТА ЂАРМАТИ
Драматург МОЛИНА УДОВИЧКИ ФОТЕЗ         
Сценограф АНДРАШ УРБАН
Сценограф реализатор МИРАШ ВУКСАНОВИЋ
Костимограф МАРИНА СРЕМАЦ                                                
Композитор ИРЕНА ПОПОВИЋ ДРАГОВИЋ                
Лектор ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ  
Извршни продуцент МИЛОРАД ЈОВАНОВИЋ
Организатор НЕМАЊА КОНСТАНТИНОВИЋ
                       
Лица:
 
Јеротије Пантић СЛОБОДАН БЕШТИЋ              
Анђа НЕЛА МИХАИЛОВИЋ                                            
Марица СУЗАНА ЛУКИЋ                         
Вића ПАВЛЕ ЈЕРИНИЋ                 
Жика НИКОЛА ВУЈОВИЋ                        
Милислав ХАЏИ НЕНАД МАРИЧИЋ                 
Таса НЕБОЈША КУНДАЧИНА                             
Алекса Жуњић МИЛОШ ЂОРЂЕВИЋ                 
Газда Миладин АНАСТАСИА МАНДИЋ
Ђока БОЈАН КРИВОКАПИЋ                    
Јоса ДРАГАН НИКОЛИЋ  
 
Инспицијент Сандра Жугић Роквић                                  
Суфлер Даница Стевановић                                               
Организатор на пракси Мартина Врањић (студент АУ)  
 
Асистент сценографа Јасна Сарамандић
Mајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Дејан Раденковић
Мајстор тона Небојша Костић
 
ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
 
Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлога века може се рећи да се у нас водила последња и најочајнија битка између два доба, једнога које је изумирало и другога које је наступало. Борба се водила на свима линијама и на свима фронтовима, и у политици, и у књижевности, и у животу. То је управо било раздобље испуњено сукобима, трзавицама, потресима и свима оним појавама које такву епоху у развоју једног народа и једнога друштва карактеришу. Прошлост се држала упорно у дефанзиви; нови живот, нови људи, нови погледи и нови правци су безобзирно надирали и освајали, уносећи у своје напоре пуно темперамента, тако да тих година температура нашега јавног живота, за читав један децениј, није слазила на нормалу, а врло се често пела и на четрдесет и један степен, па прелазила гдекад и ту линију. Политика нарочито имала је један епидемичан карактер, и то карактер епидемије којом је заражен био цео један народ, те није ни чудо што је политика често залазила у књижевност или, ако не то, а оно што су књижевници залазили у политику. И најнежнији лирски песник тога доба, онај који је писао само о уздаху и „њеним очима“, није пропустио да напише и по какву политичку песму или, у најмању руку, епиграм. Како би онда комедиограф, са претензијама да буде кроничар свога доба, могао или смео избећи да се не потчини тој општој појави, а како тек, као што је случај код Сумњивога лица, где писац, под непосредним утицајем Гогољевим, хоће да исмеје нашу тадању бирократију? (...)
Ако ипак у овој комедији има алузија које нису застареле; ако има погдекоје речи која би се могла и данас рећи; ако има појава на које би се и данас могао пружити прст – то је само доказ: да у бирократији целога човечанства, свих народа и свих раса, има елемената који су и општи и вечити, те који ће комедиографима будућности тако исто пружити материјал као што га је мени прошлост пружила. (...)
Из Нушићевог Предговора Сумњивом лицу

НУШИЋЕВО СУМЊИВО ЛИЦЕ НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
 
После више од три и по деценије повлачења по фиокама, Нушићева „гогољијада у два чина“ Сумњиво лице, праизведбу је доживела 29. маја 1923, на сцени Народног позоришта у Београду. Представу је режирао Пера Добриновић који је и тумачио лик Јеротија Пантића, Перса Павловић је тумачила лик његове жене Анђе, њихова кћи Марица је била Љубинка Бобић, Чича Илија Станојеновић је био Жика, Никола Гошић је био Вића, а Божидар Савић – Таса. У осталим улогама су били Мирко Кујачић (Милисав), Богосав Милошевић (Ђока), Јован Ђедо Антонијевић (Алекса Жуњић), Никола Динић (Газда Спаса), Миодраг Ристић (Газда Миладин) и Милан Ајваз (Јоса).
Сходно увреженом мишљењу које је савремена критика имала о Нушићу као писцу, и овог пута су у први план истицани пишчев „од природе неоцењиви дар веселости“, његова „плодност комичних проналазака“ уз одсуство „дубљих психолошких мотивација“, а комад је оцењен као непретенциозна, лака, забавна комедија чији је циљ да изазове смех ради смеха. У оцени поставке комада, оцене се (по обичају) не поклапају – једни хвале реалистички приказ амбијента и ликова и представи предвиђају дуг живот, док други сматрају да представа није искористила све што комад пружа. Једни веле да су и режија и игра глумаца били „изванредни“, други да представа „ни глумачки ни режијски није задовољила“. Једни кажу да су улоге биле лоше подељене, други да „вече заиста припада нашим уметницима, који су сви несумњиво допринели сликовитости целине. То је вече њиховог тријумфа“.
Али, успех Нушићевих комада код савремене публике никад није био довођен у питање. Чак и најнепријатељскије настројени критичари сведоче да је комад изазвао „буру смеха код гледалаца“.
Следећа поставка је, по ондашњим обичајима, третирана као обнова, иако режију потписује Јован Гец, који је и играо Јеротија Пантића. Премијера је била убрзо по Нушићевој смрти, 14. марта 1938. Теодора Арсеновић је била Анђа, Катарина Цветановић (Марица), Драгутин Петровић (Вића), Добривоје Раденковић (Жика), Јован Николић (Милисав), Милорад Величковић (Таса), Павле Богатинчевић (Ђока), Јован Антонијевић (Алекса Жуњић), Милорад Душановић (Газда Спаса), Братољуб Глигоријевић (Газда Миладин), Ђура Маринковић (Јоса).
До краја XX века, Сумњиво лице је на сцени доживело још свега две премијере: 7. октобра 1960. у режији Браслава Борозана и 20. априла 1985. у режији Градимира Мирковића. Сценографију и костим за Борозанову поставку је креирао Зуко Џумхур, улогу Јеротија је тумачио Северин Бијелић, Дара Вукотић Плаовић је била Анђа, Марицу је играла Славка Јеринић, Миодраг Лазаревић је био Вића, Растко Тадић је тумачио Жику, Мирослав Петровић је био Милисав, у улози Тасе је био Станко Буханац, Зоран Бендерић је био Ђока, Васа Пантелић је играо Алексу Жуњића, Сава Јовановић је био Газда Спаса, а Радмило Ћурчић – Газда Миладин. Ауторски тим последње поставке су, уз Градимира Мирковића, чинили драматурзи Миленко Мисаиловић и Жарко Команин, сценограф Владимир Маренић, костимограф Љиљана Орлић, избор музике је начинио Павле Минчић, а лектор је био Бранивој Ђорђевић. Минчић је, у улози Јеротија Пантића и предводио глумачки ансамбл који су чинили Љиљана Јанковић (Анђа), Зорица Мирковић (Марица), Драган Зарић (Милисав), Богић Бошковић (Жика), Богољуб Динић (Вића), Ђорђе Пура (Таса), Бранко Јеринић (Ђока), Марко Николић (Алекса Жуњић), Родољуб Симић (Газда Спаса), Богдан Михајловић (Газда Миладин), Бошко Пулетић (Јоса), те Душан Остојић, Славко Аћин, Анат Мићовић (Практиканти).
Јелица Стевановић