Флорентински шешир

Позориште Бошко Буха, Београд. Текст Ежен Лабиш, режија Даријан Михајловић

24.03.2018. године у 20 часова

 

 

 

Вечерња сцена БУХА
сезона 2017 / 2018

Ежен Лабиш

ФЛОРЕНТИНСКИ ШЕШИР

режија и адаптација Даријан Михајловић

превод Иванка Павловић
композитор Александар Локнер
сценограф Аљоша Спајић
костимограф Ивана Васић
кореограф Небојша Громилић
организатор Бисенија Мрдаковић
асистент организатора Александра Григоров
асистент редитеља Марко Челебић

ЛИЦА

ФАДИНАР, РЕНТИЈЕР Дејан Луткић
НОНАНКУР, ЦВЕЋАР Горан Јевтић
БОПЕРТУИ, МЕСАР Зоран Цвијановић
ВЕЗИНЕ, СТРИЦ ФАДИНАРОВ (ГЛУВ) Владан Дујовић
ТАРДИВО, КЊИГОВОЂА КОД КЛАРЕ Драгољуб Денда
БОБЕН, НОНАНКУРОВ НЕЋАК Урош Јовчић
ЕМИЛ ТАВЕРНИЈЕ, ПОРУЧНИК Александар Радојичић
ФЕЛИКС, ФЕРДИНАНДОВ СЛУГА Ненад Ненадовић
АХИЛ ДЕ РОЗАЛБА, МЛАДИ „ЛАФ“ Милош Влалукин
ЕЛЕН, НОНАНКУРОВА КЋИ Теодора Ристовски
АНАИС, СУПРУГА БОПЕРТУИА Лена Богдановић
БАРОНИЦА ДЕ ШАМПИЊИ Катарина Гојковић
КЛАРА МОДЕСКИЊА (ШЕШИРЏИЈКА) Јелена Тркуља
ВИРЖИНИ, СЛУЖАВКА КОД БОПЕРТУИА Ивана Локнер
КАПЛАР Саша Нићифоровић, Ђорђе Крећа
ГОСТИ, СВАТОВИ, ХОР Катарина Гојковић
Милош Влалукин
Саша Нићифоровић
Вања Јовановић
Митра Младеновић
Ђорђе Крећа
Мина Ненадовић
Вељко Кнежевић
Лука Лопичић
Никола Тавић
САЛОНСКЕ ЛАМПЕ Лена Богдановић, Вања Јовановић, Митра
Младеновић, Ђорђе Крећа, Саша Нићифоровић

инспицијент Жељко Јаћић
суфлер Миљан Миљановић

Ежен Лабиш

Ежен Лабиш (1815-1888), највеселији француски писац XIX века, каквим га критика сматра, писао је углавном водвиље, учинивши славним један до тада недовољно цењен комички жанр који је, у првом реду захваљујући њему, убрзо претворен у заштитни знак француског позоришта. Поставши члан француске Академије наука и уметности, 1880, Лабиш је, посредно, подигао на највиши ниво углед ове популарне и са становишта социјалне критике нимало безазлене врсте. У својој приступној беседи рекао је, поред осталог, и ово: „ Ма како се трудио, не могу човека да схватим озбиљно; све ми се чини да сам једино створен како бих забављао људе који га другачијим виде.“ Ова дискретно иронична реченица на рачун оних који човека „схватају озбиљно“ може се сматрати програмском. Она је притом и двосмислена, јер крије и ироничну дистанцу према самом предмету сопственог писања – човеку, који бива спуштен са херојског пиједестала и смештен у само срце тривијалности. Са Лабишом је, наиме, ступио на сцену један нови лик – вечни малограђанин, са својим приземним погледом на свет, са својим само привидно безазленим „људским слабостима“, са својим предрасудама, својим стереотипима, са својим језичким особеностима и говорним навикама, које, независно од предмета говора (био он узвишен или баналан), откривају његову тривијалност, скученост његовог расуђивања, његову глупост. Том лику, који се само умножава и благо карактеролошки нијансира, није противстављено никакво лице „другог кова“, оно које би направило какву-такву утешну равнотежу са тим хором различитих и истих. И управо на одсуству те по правилу утешне мелодрамске равнотеже почива критичка, мада неразорна снага Лабишовог дела. Као што из самог карактера лика извире и цео „склоп догађаја“. Лабишова водвиљска радња дословно се самогенерише, настаје из себе саме, из природе самих својих носилаца: њихов начин живота, њихове жеље, њихове амбиције, и, наравно, њихове слабости покрећу радњу, која ступњевито расте од једне до друге комичке „катастрофе“. Ништа што се учини, ништа што се изговори није без последица по будуће догађаје, ови се обрушују на ликове попут лавине коју једино писац, својом вољом, може зауставити.
Мирјана Миочиновић
Преузето из: Лабиш, Ежен, „Касица прасица – комедија-водвиљ у пет чинова, Изведено први пут у позоришту Пале-Роајал, 22. Фебруара 1864 г“, КОВ, Вршац, 2007.

О КОМАДУ
Флорентински шешир Ежена Лабиша и Марк Мишела, у оригиналу Un chapeau de paille d'Italie, је комедија у пет чинова, први пут изведена у позоришту Пале Роајал у Паризу, 14. августа 1851. године. Одмах је доживела велики успех који, читав век и по касније, и даље не јењава.
После праизведбе, уследила су многобројна извођења у Француској, чији је број тешко тачно утврдити, али издвајају се она у Пале Роајалу, у Позоришту Варијете, у Одеону, а нарочито оно из 1938. године, у Комеди Франсез у режији Гастона Батија, са Пјером Бертаном у улози Фадинара и Андреом Бриноом као Нонанкуром.
Орсон Велс је, заједно са Едвином Денбијем, написао адаптацију Horse Eats Hat, која се играла 1936. у позоришту Максин Елиот, у Њу Јорку. Главне улоге су играли Џозеф Котен (Фадинар) и Еџертон Пол у алтернацији са самим Орсоном Велсом (Нонанкур).
Il cappello di paglia di Firenze је мјузикл Нина Ротија, који се изводио у Театро Масимо у Палерму, 1955. Од филмских адаптација, најпознатији је неми филм Ренеа Клера из 1928, а затим Der Florentiner Hut, немачка верзија у режији Волфганга Либенајнера из 1939, и руска, Соломенная шляпка у режији Леонида Квинихидзеа из 1974.
На нашим просторима, Флорентински шешир први пут је изведен 1870. године у Народном позоришту у Београду, а надаље су га режирали неки од најзначајнијих редитеља попут Мате Милошевића, Соје Јовановић и Љубомира Муција Драшкића.

РЕЧ РЕДИТЕЉА
Водвиљ је настао као кованица речи voix de ville или на српски језик преведено, глас града. За тај типично градски жанр везујемо типичне француске ствари као што су шампањац, љубавни троугао, љубавника у орману, салоне са више врата, куплете....
Француска крајем деветнаестог века, када настаје овај Лабишев комад, личи на данашњу Србију када су у питању поделе у друштву. Јак је отпор села према граду и препознаје се нешто што ми данас зовемо првом и другом Србијом. У Француској постоји дакле заоштрена подела између грађана, сељака са додатком трећег сталежа, аристократа, обезнадјених падом другог Француског царства и поновним обнављањем Републике после пада Наполеона III. Сва је та три света Лабиш повезао једним јединим шеширом који постаје парадигма лудости друштва у декаденцији. Овај комад се у оригиналу зове “ Италијански сламанти шешир” и игра се већ више од века. Рене Клер је снимио свој чувени истоимени филм по овом комаду, инсениран је тренутно у Кини, Хрватској, Израелу, Америци, Италији а напослетку, наравно и у Француској. Свако је додао понешто од свога менталитета, а ја се надам да ће ова београдска потера за шеширом оправдати разлог због кога се овај комад толико дуго налази на позорницама широм света.